Kemalizam: ideologija stvaranja moderne Turske: intervju sa Dušanom Čorbićem 2. deo

Demokratija, vojska i uspon političkog islama

Da li je uvođenje višestranačja demokratizovalo Tursku ili je „samo” omogućilo političko organizovanje društvenih grupa koje je kemalistički centar potiskivao?
Mislim da je veoma teško koncizno odgovoriti na ovo pitanje. S jedne strane, ako imamo u vidu istorijsko nasleđe, višestranačje je veoma značajan trenutak u kontekstu nastojanja da se Turska demokratizuje. Ipak, prelaskom na višestranački sistem nije došlo do konsolidacije demokratije. Demokratska partija, koja je 1950. godine preuzela vlast, vladala je po uzoru na svoje prethodnike iz jednopartijske ere. Treba podsetiti da su lideri ove partije bili bivši članovi Republikanske narodne partije (Cumhuriyet Halk Partisi — CHP), na osnovu čega se slobodno može reći da je period njihove vlasti obeležen nasleđenim mentalitetom iz jednopartijske ere. Dželal Bajar bio je premijer i važna ličnost tokom jednopartijskog perioda. U tom kontekstu, ova stranka se pozivala na kemalizam kao fundamentalan deo partijske ideologije. S druge strane, stranka je vrlo brzo privukla sve one elemente nezadovoljne jednopartijskim režimom CHP-a, koji su u novoj vladi videli mogućnost za ostvarenje svojih prava, posebno verskih sloboda. Demokratska partija je vešto iskoristila njihovo nezadovoljstvo, korigujući neke ranije usvojene nepopularne mere. Kada se tome pridodaju istorijski, hladnoratovski kontekst u kojem se Turska nalazila i njena prozapadna orijentacija – pomoć sa Zapada, ekonomski rast – postaje jasnija popularnost ove stranke tokom decenije vlasti. Demokratizacija će vremenom postati parola na koju će se svi pozivati. Kemalisti će svoje poteze pravdati željom za očuvanjem kemalizma i demokratije, dok će konzervativni krugovi zahtevati ukidanje kemalističkih zabrana upravo kao deo izgradnje slobodnog i demokratskog društva. Ali, kao što rekoh, ne može se osporiti značaj prelaska na višestranački sistem u pogledu demokratizacije Turske. Dovoljno je uporediti Tursku sa kulturološki bliskim zemljama Bliskog istoka kojima je kemalističko iskustvo poslužilo kao uzor u modernizacijskim nastojanjima.

Kako je vojska stekla položaj čuvara kemalističkog poretka i pravo da određuje granice dozvoljene politike?
U literaturi se prvi u nizu vojnih pučeva, iz 1960. godine, određuje kao početak turske militokratije. Vojska je, nakon decenijskog iskustva Demokratske stranke, shvatila da mora da postavi određene granice kako bi očuvala sve ono što je postignuto tokom jednopartijskog perioda. Namera je bila da se očuva kemalistički karakter poretka. Ipak, razvoj je vremenom išao u nekom drugom pravcu.

Da li su vojne intervencije u Turskoj branile kemalizam ili su dugoročno urušavale njegov demokratski legitimitet?
Pokazalo se da su imale suprotan efekat od zamišljenog. Dugoročno su urušavale kako demokratski legitimitet tako i kredibilitet ideje na koju su se pozivale. Takođe, doprinele su rastu popularnosti upravo onih snaga protiv kojih su bile usmerene.

Kemalizam i Republikanska narodna partija u savremenoj Turskoj

Da li kemalizam danas postoji kao živa ideologija ili prevashodno kao skup simbola, rituala i istorijskih referenci?
Kemalizam danas postoji kao umereno leva ideologija spremna da se menja i koriguje neke tvrdokorne pozicije iz prošlosti. Mislim da je to veliki potencijal za kemalizam, a naročito za CHP kao stranku koja baštini kemalizam kao osnovnu identitetsku referencu. Nažalost, danas svedočimo velikom raskolu unutar kemalističkog bloka. Nakon sudske odluke da se ponište rezultati unutarstranačkih izbora iz 2024. godine, na kojima je izabrano novo partijsko rukovodstvo, veća grupa poslanika napustila je CHP, osnivajući Novu partiju (Yeni Parti) na čelu sa smenjenim liderom CHP-a Ozgurom Ozelom (Özgür Özel).

Ko danas predstavlja njegovu glavnu društvenu bazu: vojska, birokratija, urbana srednja klasa, žene, mladi, obrazovani slojevi ili birači CHP-a?
CHP je oduvek bila stranka koja je okupljala urbanije stanovništvo, mlađu i obrazovaniju populaciju. Ali, izuzev društvenih kategorija, treba imati u vidu i geografske podele u kontekstu glasačkih preferencija. Primera radi, priobalni, egejski pojas uporište je CHP-a. Dovoljno je pogledati lokalnu vlast u Izmiru u prethodnih dvadeset godina. Kod ovog pitanja treba imati u vidu prethodno pomenute aktuelne podele unutar CHP-a i osnivanje Nove partije (Yeni Parti).

Može li CHP pridobiti religiozne i konzervativne birače bez gubitka svog sekularnog identiteta?
Mislim da je CHP na tom planu napravio značajne iskorake, posebno sa promenom stranačkog rukovodstva 2010. godine. Deniz Bajkal (Deniz Baykal) bio je kemalista starog kova, nepokolebljivi sekularista, iako je pokušavao da reformiše stranku, približi je masama i otkloni imidž elitističke partije. Dolaskom Kemala Kiličdaroglua (Kemal Kılıçdaroğlu) na čelo partije napravljene su krupne promene, pre svega u elastičnijem shvatanju sekularizma, što je vidljivo u odnosu prema nošenju hidžaba. Stranka je napustila krute pozicije po pitanju nošenja hidžaba. To ilustruju brojni skupovi stranke na kojima se mogu videti žene koje nose hidžab. Takođe, neki istaknuti političari iz redova ove stranke ne kriju svoju religioznost. Imajući u vidu da je CHP donedavno negovala nepokolebljivu posvećenost sekularizmu, u okviru kojeg nije bilo mesta za religiju u javnom prostoru, ove promene u shvatanju, pa i interpretaciji, principa sekularizma imaju veliki značaj. U tom kontekstu, mislim da stranka i pokušava da pronađe ravnotežu između te nove društvene klime, stvarane nakon dolaska AKP-a na vlast 2002. godine, u kojoj religija i tradicionalne vrednosti dobijaju sve veći prostor, i svog izvornog kemalističko-sekularističkog identiteta.

Da li ekonomske i klasne podele postepeno postaju značajnije od tradicionalnog sukoba sekularizma i političkog islama?
To je veoma značajno pitanje, naročito ako imamo u vidu trenutnu ekonomsku situaciju obeleženu izraženom inflacijom. Međutim, ono što je zanimljivo jeste da se brojne podele u savremenoj turskoj istoriji preklapaju. Ako se vratimo nekoliko decenija unazad, videćemo da su iza podele sekularizam–politički islam stajale i druge podele, poput urbano–ruralne, a takođe i ekonomske, odnosno klasne razlike. Imam utisak da je to preklapanje važna odlika turskog društva. Međutim, deluje da je danas svakako smanjena oštrina tradicionalnih sukoba na relaciji sekularizam–politički islam, što je posledica nekoliko faktora. U prvom redu, vlast AKP-a svojom borbom protiv kemalističkih bastiona u vojsci, pravosuđu i medijima doprinela je tome. Opadanje moći ovih aktera, često pod krinkom demokratskog razvoja i evrointegracija, vodilo je redefiniciji dominantnog shvatanja nacionalizma i sekularizma. Najzad, tu je i ublažavanje ranijih pozicija unutar CHP-a.

Kemalizam: ideologija stvaranja moderne Turske

Perspektive razvoja aktuelnog ideološkog sučeljavanja u Turskoj

Koje će ideološko sučeljavanje najsnažnije oblikovati Tursku u narednoj deceniji? Da li očekujete slabljenje podele između kemalističkog i religiozno-konzervativnog tabora nakon završetka Erdoganove političke epohe ili će se ta podela nastaviti sa novim liderima i organizacijama?
Mislim da je ona stara polarizacija sekularno–religiozno prevaziđena. O tome svedoči ublažavanje tradicionalnih laicističkih pozicija unutar CHP-a. Pitanje hidžaba posebno je ilustrativan pokazatelj s obzirom na ranije stavove najviših zvaničnika stranke po tom pitanju. Imajući u vidu aktuelna dešavanja u zemlji, posebno bih naglasio podelu koja bukti unutar samog kemalističkog bloka. Odlukom suda na čelo CHP-a vraćen je Kemal Kiličdaroglu, što je u opozicionoj javnosti dočekano sa velikim negodovanjem. On sam je izložen brojnim kritikama zato što je prihvatio da učestvuje u tom, po mišljenju protivnika vlasti, obračunu sa opozicijom. Kritikovan je i zbog svojih godina i zbog izbornih rezultata u prošlosti. Da ne dužim, o celoj ovoj situaciji koja se trenutno odvija u Turskoj govore promene u skupštinskim klupama: CHP ima svega 44 poslanika, dok je 91 prešao u novoosnovani poslanički klub Nove partije doskorašnjeg lidera CHP-a Ozgura Ozela.

Ako biste morali da izdvojite jedno presudno nasleđe kemalizma, da li bi to bila moderna država, sekularni poredak, nacionalni identitet ili trajna napetost između modernizacije i demokratije?
Dostignuća kemalizma su višestruka. Sve što ste naveli bi se moglo podvesti pod kemalističko nasleđe. U skladu sa prethodno navedenom definicijom kemalizma, podvukao bih izgradnju moderne turske nacije i države kao temeljno nasleđe kemalističke ideje.

Disclaimer: Stavovi i pogledi izneti u ovom članku predstavljaju razmišljanja autora i ne predstavljaju nužno stavove Regionalnog foruma za dijalog, njegovih članova, spoljnih saradnika ili donatora. Tekst je objavljen radi podsticanja argumentovane i konstruktivne rasprave o pitanjima od regionalnog, međunarodnog i šireg društvenog značaja.