Vojni pučevi su dugo bili sastavni deo političke istorije mnogih afričkih država. Dok su neki završili u haosu i diktaturi, drugi su doveli do relativno stabilnih tranzicija ka civilnoj vlasti. Jedan od najuspešnijih primera je Gana, gde su vojni prevrati više puta odigrali ključnu ulogu u oblikovanju moderne države.
Sa vojničkog aspekta, primećeno je da puč uglavnom izvode srednji oficiri koji imaju dodira s trupama (nisu generalštabni oficiri). U izvođenje puča uglavnom biva uključen samo jedan rod vojske, što je logično, jer zbog konspiracije u puč mora biti uključen manji broj ljudi.
U tipičnoj autokratskoj afričkoj državi jedina efektivna oružana formacija je predsednička/republikanska garda. Ostali rodovi vojske uglavnom nisu sposobni da joj se suprotstave, izuzev neke druge specijalne jedinice (ukoliko postoji) ili eventualno vazduhoplovnih snaga. Takođe, treba imati u vidu da u mnogim afričkim zemljama vazduhoplovne snage ne postoje. Dakle, do puča dolazi ako predsednička/republikanska garda ili jedan njen deo otkaže poslušnost.
Što se tiče izvođenja puča, najbitnije je zauzeti predsedničku palatu i nacionalnu televizijsku i radio-stanicu. Internet, pomalo čudno, nije toliko značajan jer obično bude isključen za vreme izvođenja puča. U tim prilikama na radiju i televiziji emituje se vojna muzika, a poseban kuriozitet je puč koji je izvršio Tomas Sankara, koji je naredio da se puštaju pesme Boba Marlija. One su dodatno podstakle narod na pobunu protiv bivšeg režima zbog svoje tematike socijalne pravde.
Šala s muzikom na stranu, ali veoma je bitno da pučisti odaju utisak ozbiljnosti. To su na teži način naučili mladi oficiri iz Gabona koji su 2019. godine pokušali puč, ali nisu uspeli jer nisu imali podršku republikanske garde, a njihov nastup na radiju nije delovao dovoljno ozbiljno da bi privukli podršku narodnih masa.
Poslednji korak u sticanju legitimiteta vojnih vlasti je, naravno, međunarodno priznanje. Postoje primeri, kao što je Egipat, gde su vojne vlasti dobile pun legitimitet, dok su u drugim slučajevima, poput Malija, Burkine Faso i Nigera, vojne vlasti proglašene za parije. Pošteno govoreći, to manje zavisi od samih pučista, a mnogo više od trenutnih međunarodnih okolnosti.
Najveći izazov, kao što smo istakli u prethodnom delu, jeste prenos vlasti na civilne strukture. U nastavku izlažemo kako je Gana, prva afrička oslobođena država, rešila taj problem.
Gana je prošla dug i izazovan put od čestih vojnih pučeva do stabilne demokratske vlasti. Od sticanja nezavisnosti 1957. godine, zemlja je bila svedok osam različitih vlada, od kojih su pet bile vojne, a tri civilne. Prelazak sa vojne na demokratsku vlast bio je rezultat ne samo domaćih i međunarodnih pritisaka, već i napretka političke kulture u zemlji.
Prvi vojni puč u Gani dogodio se 1966. godine, kada je svrgnut prvi predsednik Kvame Nkrumah. Naredne dve decenije bile su obeležene čestim vojnim intervencijama u politiku, uključujući prevrate 1972, 1978. i 1979. godine. Posebno značajan bio je puč koji je predvodio Džeri Rolings 1981. godine, što je dovelo do formiranja Privremenog nacionalnog saveta odbrane (PNDC).
Rolings je dva puta dolazio na vlast u Gani putem vojnih udara (1979. i 1981), i dva puta je imao priliku da postane harizmatični afrički diktator, međutim, on je to odbio.
Rolings je 1979. godine izveo vojni udar s namerom da eliminiše korupciju i obnovi demokratiju. U prvih 100 dana vladavine streljao je 12 generala iz prethodne vojne hunte, uključujući i tri bivša šefa države. Sve je ličilo na novu klasičnu krvavu afričku diktaturu. Međutim, neočekivano, nakon samo 112 dana vladavine Rolings je vratio vlast narodu. Želja za reformama bila je veća od želje za ličnom vladavinom.
Međutim, institucije su bile slabe, a nova vlada još korumpiranija od vojnih vlasti. Rolings je ponovo izvršio puč 1981. godine. Iako je vladao autoritarno tokom 1980-ih, Rolings je postepeno otvorio prostor za demokratske promene.
Godine 1992. sproveo je višestranačke izbore koji su ocenjeni kao slobodni i pošteni i legitimno osvojio predsedničku funkciju, vladajući kroz politički proces umesto kroz vojnu diktaturu. Njegov ponovni izbor 1996. godine označio je kontinuitet reformi, dok je njegov odlazak s vlasti 7. januara 2001. godine bio istorijski trenutak – prva mirna i demokratska smena vlasti u Gani.
Za razliku od mnogih afričkih lidera koji su pokušavali da se održe na vlasti doživotno, Rolings je nakon dva mandata 2001. mirno predao vlast Džonu Kuforu, postavši jedan od retkih afričkih lidera koji je dobrovoljno napustio vlast.
Rolings je pokazao da se vlast može održati populizmom, a ne tiranijom. Bio je popularan među nižim slojevima stanovništva i gradio imidž „čoveka iz naroda“.
Jedan od najznačajnijih trenutaka u tranziciji Gane bilo je donošenje novog ustava 1992. godine, kojim je formalno uspostavljena Četvrta republika i ponovo uvedena višestranačka demokratija. Time je označen kraj vojne vladavine i početak mirnog demokratskog perioda.
Nakon odlaska Rolingsa, Gana je nastavila s demokratskim izborima. Džon Kufor (iz partije NPP) preuzeo je vlast 2001. godine, a zatim je 2008. usledila još jedna mirna tranzicija kada je Džon Atamils (iz partije NDC) pobedio na izborima.
Gana je nastavila da jača svoje demokratske institucije, a mirni prelazak vlasti postao je standard, čak i u slučaju tesnih izbornih rezultata, kao što je bio slučaj 2012. i 2016. godine.
Na izborima 2020. godine Nana Akufo-Ado je ponovo izabran, osvojivši 51,59% glasova, dok je njegov protivnik Džon Mahama osporavao rezultate zbog navodnih nepravilnosti. Međutim, Vrhovni sud Gane odbacio je te tvrdnje.
Neophodno je istaći da, počevši od Rolingsa, nijedan predsednik nije prekoračio ustavni limit od dva mandata. Kada su izborni rezultati tesni, postoje određena komešanja u društvu, protesti, tuče najvatrenijih pristalica, ali kada se sud izjasni o izbornim rezultatima, svi nemiri prestaju.
Gana ima ono što fali većini afričkih, a i pojedinim evropskim državama – potpuno demokratski proces koji ne karakteriše samo izborni proces kao puka formalnost, već i rutinska smenjivost vlasti.
Kao što smo već rekli u prethodnom delu, najveći izazov vojnim vlastima je prenos ovlašćenja na civilne strukture. Džeri Rolings je dva puta odoleo pozivima da prigrli apsolutnu moć, štaviše, gradio je mehanizme koji bi sprečili svaki pokušaj buduće uzurpacije. Slučaj Džerija Rolingsa svedoči o potrebi poštovanja čuvene maksime da s velikom moći dolazi i velika odgovornost.
