Pod vojnim pučem se podrazumeva preuzimanje najviših državnih funkcija od strane vojske. Da bi se događaj mogao okarakterisati kao vojni puč njegovi počinioci moraju biti deo zvaničnih oružanih snaga posmatrane zemlje. Pod vojnim pučevima ne mogu se smatrati promene vlasti koje se dešavaju kao direktan rezultat spoljne vojne intervencije. Npr. to je bio slučaj sa padom Idi Amina u Ugandi (1979) koji je izvela vojska Tanzanije. Slično važi i za svrgavanje Mobutua (Mobutu Sese Seko) u Zairu (1997) koji je svrgnut delovanjem šire koalicije protiv njega, a direktni izvršilac puča Laurent-Désiré Kabila bio je tada pobunjenik.
Počev od 1950. godine, od ukupno 492 izvedena puča na svetu njih 220 dogodilo se u Africi, a od tog broja, uspelo je njih 109, što daje gotovo neverovatan procenat uspešnosti od blizu 50%.
Izvor: Megan Duzor and Brian Williamson, VOA News, https://projects.voanews.com/african-coups/.
Prostorni raspored vojnih pučeva u Africi
Izvor: Megan Duzor and Brian Williamson, VOA News, https://projects.voanews.com/african-coups/.
Razlozi za vojne pučeve su mnogobrojni i kompleksni, možemo ih kategorisati na sledeći način:
1) Istorijsko nasleđe – kolonijalno doba je napravilo istorijski diskontinuitet na afričkom kontinentu prekinuvši ekonomski i politički razvoj afričkih feudalnih društava. Nametnulo je veštačke granice koje su odražavale potrebe evropskih država, a ne afričkih naroda. Zapravo jedina institucija sa kojom u državnom smislu nije prekinut kontinuitet je vojska. Po ustaljenoj definiciji uloga vojske je da garantuje bezbednost građana od spoljnih pretnji, da čuva teritorijalni integritet i suverenitet i ustavni poredak. Zbog toga građani afričkih država često vide vojnu vlast kao rešenje brojnih društvenih problema.
2) Veštački skrojene granice razdelile su iste etničke grupe u više država. Svojevrsno „zatvaranje“ više etničkih grupa u jednu državu je često dovodilo do njihovog međusobnog nadmetanja za političku moć i prirodne resurse. Ovakvo stanje dovodilo je do političke nestabilnosti i konflikta, a često i do stvaranja plodnog tla za vojne pučeve.
3) Regionalna nestabilnost – kao što su veštački skrojene granice spajale, tako su i razdvajale iste etničke celine. Stoga se dešavaju određeni prelivajući efekti koji mogu destabilizovati čitave mikroregione. Zbog toga ne treba da čudi čitav niz pučeva u regionu Sahela. Takođe, nešto ranije pitanje odnosa Hutu i Tutsi naroda zapalilo je Ruandu, Burundi i istočni deo Demokratske Republike Kongo.
4) Slabe institucije – afričke nacije koje su povratile svoju nezavisnost su nasledile neučinkovit, i još pogubniје, neprilagođen institucionalni mehanizam. On jeste postojao, ali je za vreme kolonijalizma služio za efikasnu eksploataciju, a ne rukovođenje nezavisnom državom. Slabe institucije i vrlo česta pohlepa, korupcija i arogancija novih afričkih lidera, takođe su bili plodno tle za pučeve.
5) Socioekonomski faktori – siromaštvo, nejednakost, nezaposlenost i nedostatak osnovnih komunalnih i infrastrukturnih kapaciteta kao i javnih usluga uopšte prouzrokuju veliko narodno nezadovoljstvo. Često se vojni puč posmatra kao najefikasnije sredstvo za rešavanje ovih problema.
6) Spoljni faktor – uticaj stranih vlada i multinacionalnih kompanija doprinela je razvoju nerazvijenosti Afrike. Upliv spoljnog faktora i podsticanje vojnih pučeva bilo je najvidljivije za vreme hladnog rata.
Najveća dva izazova sa kojima se novouspostavljene vojne vlasti suočavaju su izbegavanje stvaranja „spirale“ vojnih pučeva i predavanje vlasti civilnim strukturama.
Kraj prvog dela.
Tagged AfrikaVojni pučevi
