Herodot je u svojoj ,,Istoriji“ (Ἱστορίαι, Historíai) pokušao da čitaocima objasni dva međusobno različita sveta: lice i naličje čovečanstva. Iz njegove perspektive, lice čovečanstva predstavlja helenska civilizacija, dok su naličje varvari (stranci, tuđini). Od antike se svet deli na ,,Mi i Oni“. Takvo učenje se zadržalo i do savremenog doba, tako da možemo naići na učenja koja se objašnjavaju termin ,,Mi i Oni“ ovako: ,,Varvari su oni koji ne priznaju punu ljudskost drugih, dok civilizovan čovek, nasuprot varvarinu, je onaj koji u svako doba i na svakom mestu može da prepozna ljudskost drugoga“. U svojoj knjizi ,,Strah od varvara“ (The Fear of Barbarians: Beyond the Clash of Civilizations) pisac, Cvetan Todorov, je usmeren ka društvenim i kulturnim nesporazumima koju su u korenu globalne političke nestabilnosti. Panični strah koji civilizovani svet gaji prema varvarima, pravi od civilizovanog sveta varvare. Protivrečnost i civilizacijsko preklapanje glavna su obeležja balkanskog čoveka, ili prema Cvijiću – podvojenost i dualizam.
Odlomci različitih etnopsihičkih i kulturnih tipova ukrštali su se i stvarali kompleksnu sliku Balkana. Ovakva heterogenost bila je prepreka stvaranju bilo kakvog grupnog identiteta na Balkanu. Zbog svoje političko-teritorijalne usitnjenosti, etničke, verske i nacionalne netrpeljivosti, stalne sukobljenosti na Balkan se gleda kao na ,,ružno pače“ Evrope. Antagonizam zapadnoj civilizaciji koja sebe smatra oličenjem tolerancije, zajedništva i multikulturalnosti. Evropska civilizacija često posmatra Balkan iz Herodotove perspektive ,,Mi i Oni“. Poštujući svoje balkanske korene, Todorov smatra da razrešenje iskonskog lica i naličja čovečanstva dolazi iz otvorenog dijaloga koji mora da sa jedne strane, prizna različitost, ravnopravnost i podrazumeva da budemo spremni da svoja uverenja i stavove dovedemo u pitanje. Sa druge strane, prihvatanje formalnog okvira za raspravu od presudnog je značaja. Njegovo stanovište je da sukob civilizacija (kultura) ne postoji i da je besmislica, da se od susreta kultura rađaju deca sa obogaćenom kulturom i da se na tome temelji ljudska istorija. Takođe, mišljenja je da su ratovi produkt materijalno-političkih interesa, a ne rezultat sudara kultura.
Zašto prokletstvo? Pojednostavljeno posmatrano – viševekovna, čak milenijumska rigidnost etnopsihičkih karakteristika. U ovom delu rada biće reči o njihovim negativnim karakteristikama. Vraćanje u srednji vek daje temelj za razumevanje podvojenosti, netrpeljivosti i oholosti koja vlada među balkanskim narodima. Balkanski narodi, prvenstveno Srbi, Bugari i Grci svoje državotvorne ideje gradili su na temeljima i na teritoriji Istočnog rimskog carstva – Vizantije. Preuzimajući kulturu, hrišćansku veru, naučna i tehnološka dostignuća opadajućeg carstva, balkanski Sloveni i Heleni preuzeli su i negativne obrasce društvenog ponašanja. Ti određeni obrasci mogu se i dan danas uočiti u društvenim strukturama na Balkanu. Čedomilj Mijatović u svojoj knjizi ,,Pad Carigrada“ opisuje društveno-političku situaciju u Vizantijskom carstvu na sledeći način: ,,Tiranija i eksploatacija odozgo, mrzost i dosta podlosti odozdo, u datim prilikama svirepost i u gornjim i donjim redovima, licemerstvo svuda i svagda…Sebičnost seda na presto javnog opšteg interesa i plaštem lažnog patriotizma skriva svoju rugobu.“. Želja za moći, društvenim raslojavanjem i zadovoljenjem ličnih interesa prati balkanske narode još od srednjeg veka. Politička borba za vlast unutar carskog dvora u Vizantiji bila je obeležena stalnim zaverenicima, izdajama, intrigama i korupcijom. Mnogi plemići nisu oklevali da izdaju jedni druge ili samog cara radi lične koristi. Plemstvo je živelo u luksuzu i bilo potpuno otuđeno od realnih problema nižih slojeva društva. Zbog toga se često donosila pogubna politika, posebno u vremenima krize, jer je nedostajala veza sa stvarnošću. Mnogi plemići nisu imali produktivnu ulogu u društvu, već su živeli od privilegija, poreza i rente. Umesto da budu čuvari države, često su bili njeni potrošači. Nakon raspada Dušanovog carstva, slična sudbina zadesila je i srpske zemlje. Tokom 15. veka, plemstvo balkanskih naroda bilo je usmereno na održavanje ličnih interesa u svojoj državi uz aktivnu saradnju sa nadolazećom Turskom silom. Hrišćanski begunci i nevernici olakšali su turskoj državi njeno širenje na Balkan koji je bio prepun društveno-političkih prevrata i podeljenosti. Njegoš, a kasnije i Čedomilj Mijatović ističu da je fanatizam poturica često bio žešći od fanatizma pravih Turaka.
Čedomilj Mijatović – ekonomista, književnik, istoričar, političar i diplomata
Vekovi su prolazili ali rigidnost etnopsihičkih karakteristika im je odolevala. Tokom 19. veka i procesom oslobođenja od Turaka balkansko društvo i kultura doživljavaju svoj preporod. Ipak, ono što su nekada bile karakteristike plemstva, zadržane su u višim slojevima društva, ali su se kroz vekove prenele i na običan narod. Upravo taj momenat društvene promene tj. društvene tranzicije između tradicionalnog u moderno najbolje je u svojim delima prikazao Jovan Sterija Popović. Sterijina satira koja prikazuje gramzivost, imovinski interes i lažnu reputaciju predstavlja gorak prikaz stvarnosti u prvoj polovini 19. veka. Ili u prvoj polovini 21. veka? Moralna, kulturna i duhovna kritika jednog društvenog sloja očigledno je konstanta kada su u pitanju balkanski narodi. Sterija u ,,Tvrdici“ naglašava izraženu instrumentalizaciju porodičnih odnosa pri čemu brak, obrazovanje i roditeljstvo postaju puka sredstva za ostvarivanje ekonomske koristi. Sličan proces odvija se i u Bugarskoj, te nekoliko decenija posle ,,Tvrdice“, u Bugarskoj se pojavljuje satira „Bugari iz starih vremena“ od Ljubena Karavelova. Ona govori o duhovnom i moralnom pokleknuću bugarskog društva, pri čemu je rodoljublje lažno, sujeta duboka, a poredak kratkovid. Karavelov, poput Sterije, razotkriva licemerje, sebičnost i otpor prema modernosti u društvenoj klimi nacionalnog preporoda. U Grčkoj, refleksiju unutrašnjih društvenih lomova daje Emanuel Roidis kroz ,,Papicu Joanu“ u kojoj govori o dvoličnosti crkvenih i državnih institucija, i licemerju grčkog društva, koje je formalno hrišćansko i rodoljubivo, ali u stvarnosti korumpirano i moralno posrnulo. Roidis insistira na ironičnom narativnu koji ruši autoritet ,,svetih“ institucija. Umesto uzvišenih heroja, u centru njegovog dela su likovi iskvareni moći, požudom i lažnom pobožnošću. Dok Sterija kritikuje unutrašnje društvo i društvenu sebičnost kroz ironiju i satiru, Roidis napada institucije koje su temelj moralne i političke vlasti, sa više kulturološke i filozofske distance.
Jovan Sterija Popović – dramski pisac, profesor, pravnik, filozof i pedagog
Kraj 19. i početak 20. veka obeležile su na Balkanu velike promene, države su dobile svoje nezavisnosti i Turska je potisnuta skoro u potpunosti sa poluostrva. U tom periodu, pojavljuju se učeni ljudi poput Jovana Cvijića, Jovana Erdeljanovića, Borivoja Drobnjakovića, Vladimira Dvornikovića, Arčibalda Rajsa i dr. čiji su radovi ostavili dubok trag na srpsku i južnoslovensku nauku i kulturu. Njihova analiza društveno-psihičkih i etnopsihičkih karakteristika naroda bila je usmerena na razumevanje unutrašnjih psiholoških i kulturoloških odlika balkanskih naroda, s posebnim naglaskom na Srbe, ali i na širi južnoslovenski prostor. Ovi autori, svaki iz svog ugla — geografskog, etnološkog, sociološkog ili kriminološkog — nastojali su da objasne obrasce ponašanja, mentalitet, moralne vrednosti, ali i uticaj istorijskih okolnosti na formiranje narodnog karaktera. Sam naslov knjige Arčibalda Rajsa je potrebno da nas navede na razmišljanje da li smo se sačuvali sebe? Današnja društvena, politička i kulturno-identitetska kriza u kojoj se nalazimo govori nam da nismo. Rajs ističe par svojstvenosti naše psihologije koje se očigledno vekovima ne menjaju: ,,Vi, koji pred bogatim i moćnim ugnjetačem niste hteli da ga odbacite, sada gubite taj ponos pred bogatstvom, pred novcem“. Govori o nedostatku zahvalnosti, zavisti, gordosti i površnosti obrazovanja, nauke i ,,inteligencije“. U delu u kojem govori o vrednostima, on kaže: ,,Častan čovek se smatra glupakom, a ceni se samo onaj koji lukavstvom ume da okrene događaje u svoju korist.“, dok u delu koji se bavi politikom kaže: ,,Najbolji način da brzo postaneš bogat jeste da postaneš ministar!“. Nedostatak radne energije i lenjost objašnjava pojavom koja je u savremeno vreme i više nego poznata: ,,Dovoljno je da uđete u poštu, gde bezbrojne gospođice neprestano brbljaju, popravljaju šminku, a jedva da se potrude, i to veoma neljubazno, da udovolje narodu kojem bi morale biti na raspolaganju“.
Rudolph Archibald Reiss – forenzičar, publicista i univerzitetski profesor
Jovan Cvijić je bio blaži u kritici psihičkih osobina i on govori o psihičkoj raznolikosti koja je stvorila određeni regionalni život sa vrlo jasnim i vrlo različitim izražajima. Takođe govori o velikim amplitudama u osobinama, gde sa jedne strane imamo pojedince sa svetskim dostignućima, dok sa druge strane površnost, lenjost i nazadni mentalitet. Kao Cvijićev učenik, Vladimir Dvorniković po obrazovanju filozof zalazi u duboku, čak arhetipsku kritiku zapadno-evropske kulture i onda je prenosi na jugoslovensko društvo. Sa dozom gađenja i fanatizma govori o gramzivosti, podmuklom egoizmu i o sveopštoj kulturnoj krizi kao obliku duhovne krize. Kritikuje površnost sa kojom se danas suočavamo: ,,gomila simbola, ideala, krilatica, zastava i značaka prekrila je golotu koja se zove život“. Kritika jugoslovenskog društva kod Dvornikovića naročito je oštra prema političkoj i intelektualnoj eliti. On opisuje vladajuće strukture kao duhovno otuđene i kulturno plitke, sklone da centralizuju vlast i nameću uniformnost umesto da uvažavaju razlike. Uvodi pojam kakistokratije kao oblika vladavine najgorih, pri čemu etika, kultura i nauka ostaju bespomoćne pred njome. Takođe objašnjava pojam psihopatske demagogije kojim objašnjava ,,vođu“ naroda – demagoga, koji širenjem kulta mržnje i egoizma izdaje sve kulturne vrednosti, moralne obrasce i obuzet je ličnom moći, snagom i interesom. Kako Dvorniković primećuje, novoformirana državna elita nije uspela da stvori most između arhaičnog i modernog, između lokalnog i univerzalnog. Suština Dvornikovićeve kritike leži u shvatanju da se istinski napredak ne može ostvariti bez upoznavanja i prihvatanja sopstvenog etnopsihičkog nasleđa. On ne poziva na izolaciju, već na organski razvoj, prilagođen unutrašnjem biću naroda, umesto nametanju spoljašnjih šablona.
Jovan Cvijić – geograf, etnolog, univerzitetski profesor i akademik
Savremena realnost pokazuje nam čvrstinu i nefleksibilnost određenih etnopsihičkih obrazaca balkanskih naroda. Razorenost i nestabilnost društva na Balkanu može se donekle približiti knjigom „Zašto nacije propadaju: poreklo moći, prosperiteta i siromaštva“, koja je objavljena 2012. godine, i koja govori da državne institucije igraju ključnu ulogu u određivanju uspeha ili neuspeha jedne nacije. Knjiga tvrdi da postoje dve vrste institucija u svakom društvu: inkluzivne i ekstraktivne. Inkluzivne institucije su one koje pružaju jednake uslove, štite imovinska prava, podstiču inovacije i omogućavaju široko učešće u ekonomskim i političkim procesima. Ekstraktivne institucije, s druge strane, koncentrišu moć i bogatstvo u rukama nekoliko elita, što dovodi do ekonomske i političke isključenosti većine. Nacije sa ekstraktivnim institucijama često imaju istoriju dominacije elite, gde je vladajuća klasa koristila svoju moć da izvuče resurse iz većine. Jednom kada se ustanove uspostave, one imaju tendenciju da opstanu tokom vremena zbog zavisnosti od putanje. To znači da početni uslovi i istorijski izbori mogu imati dugotrajne efekte na razvoj jedne nacije i verovatno je da će ona sa ekstraktivnim institucijama ostati zaglavljene u siromaštvu i nejednakosti.
Analizom ljudske prirode u politici, Kosta Čavoški prepoznaje obrasce koji se ponavljaju od antike do danas, ne samo na Balkanu, nego širom cele Evrope. Ipak, on naglašava intenzitet demagogije, sebičnog interesa i manipulacije na našim prostorima. Poznat je uzvik Miloša Obrenovića: ,,Narode, snago moja!“. Danas se čuje ,,Zna narod!“. I tako, preko raznih oblika tradicionalnih i modernih glasila se širi jeftina retorika i iskorišćavaju rđave karakteristike našeg naroda. Korupcija je postala kulturološki obrazac na ovim prostorima. Ni jedna birokratska operacija u društvu ne može da prođe bez korupcije. Lični interes, moralna neodgovornost, nasedanje na obmane i prevare i nestrpljenje bili su, i ostali duboko ukorenjene karakteristike naših naroda na ovim prostorima.
Možda je prvi korak ka rešavanju iznetih problema njihovo jasno i svesno prihvatanje kao nečega datog. Tek se onda mogu definisati dalji koraci za boljitak. Istorijom se mnogo dičimo, ali i mnogo patimo zbog nje. Ideološka podvojenost koja je prikazana u ,,Tvrdici“ dešava se i dan danas, sukob zastarelog, represivnog i strahom obuzetom (i vođenog) načina mišljenja, i novih, prosvećenih vrednosti. Mladi su i tada i danas nosioci novog, moralnog horizonta koji se temelji na na ljubavi, obrazovanju, slobodi izbora i ličnom dostojanstvu. Oni su simboli prosvećenosti i građanske zrelosti. Potrebno je odbaciti politiku i novac kao jedina i apsolutna merila i zameniti ih vrednostima koje grade čoveka kao društveno i moralno biće. Drugi deo rada baviće se vedrijom temom, temom etnopsihičkih karakteristika kao dara balkanskih naroda i kao potencijalom za prevazilaženje svega ovde iznetog. Na kraju, dodao bih jedno lično osećanje tako što bih citirao našeg pisca i akademika Slobodana Selenića: ,,Patriota koji se oseća krivim što svoj narod vidi neblagonaklonim očima nekog koji za njega ne mari… Ni danas ne umem objasniti zašto se moja ljubav prema zemlji i narodu uvećava sa izrastanjem svesti o njihovim manjkavostima, ali znam da se ova dva suprotna ustremljenja čudno dopunjuju u nerečivo, ali ipak celovito nacionalno osećanje.“
LITERATURA
• Acemoglu, D., & Robinson, J. A. (2012). Why nations fail: The origins of power, prosperity, and poverty. Crown Business.
• Herodotus. (2003). The Histories (R. Waterfield, Trans.). Oxford University Press.
• Roidis, E. (1866/1990). The Papess Joanna. Quartet Books.
• Todorov, T. (2010). The fear of barbarians: Beyond the clash of civilizations. University of Chicago Press.
• Dvirniković, V. (2023). Duša Balkana. Beograd: Catena Mundi
• Dvorniković, V. (1939). Karakterologija Jugoslovena. Beograd: Gece Kon.
• Karavelov, Lj. (1967). Bugari iz starih vremena. Sofija: Nauka i izkustvo. (Originalno objavljeno 1867).
• Mijatović, Č. (1878). Pad Carigrada. Beograd: Državna štamparija.
• Rajs, A. (1928). Čujte Srbi! Čuvajte se sebe. Beograd: Samostalno izdanje.
• Selenić, S. (1985). Očevi i oci. Beograd: Prosveta.
• Sterija Popović, J. (1848). Tvrdica. Novi Sad: Srpska narodna zadruga.
• Cvijić, J. (1922). Balkansko poluostrvo i južnoslovenske zemlje: Osnovi antropogeografije. Beograd: Državna štamparija Kraljevine SHS.
• Cvijić, J. (2019). Psihičke osobine Južnih Slovena. Niš: Talija izdavaštvo
• Čavoški, K. (2024). Ljudska priroda u politici. Beograd: Catena Mundi.
ETNOPSIHIČKE KARAKTERISTIKE BALKANSKIH NARODA PROKLETSTVO ILI DAR II deo – dar
Islamizam i nacionalizam: Od hegemonijskog sukoba ka saradnji (Drugi deo)
Od sukoba identiteta ka savezu hegemonije: Formiranje, transformacija i budućnost Islamističke i nacionalističke politike u Turskoj nakon 2016. godine (prvi deo)
Geopolitički potencijal Balkana: Regionalnizacijom do stabilnosti
Eho Balkana
Pravni doprinos Alekse Nikolića javnoj raspravi o nacrtu ustava republike srpske
Geopolitika Sirije: Zašto je dinastija Asad bila ključna karika za iranski uticaj na Bliskom istoku
Kako razumeti vojne pučeve u Africi (3) – Šta je potrebno za uspešan vojni puč, studija slučaja Gane
Obnova katedrale Notr Dam: tračak nade u sumornoj stvarnosti
Kako razumeti vojne pučeve Africi (2) – „spirale“ vojnih pučeva
