Kako razumeti vojne pučeve u Africi (2) – „spirale“ vojnih pučeva
S obzirom na skroman institucijalni kapacitet većine Podsaharsskih država, dešava se paradoksalna situacija da je u Africi lakše izvršiti vojni puč, nego voditi državu kada na vlast dođete. To dovodi do fenomena poznatog kao „spirala vojnih pučeva“ koji se odnosi na situaciju u kojoj vojni udar u nekoj zemlji postavlja presedan koji vodi ka učestalim, ponovljenim pučevima u budućnosti. Ovaj obrazac može destabilizovati državu i blokirati njen demokratski i institucionalni razvoj. Svaki naredni vojni puč dodatno podriva institucije.
Prvi korak u nastajanju spirale je gubitak poverenja u civilne institucije. Konkretno, to se događa kada se u državi manifestuju sledeći institucionalni problemi: neefikasno, korumpirano pravosuđe, nedostatak javnih usluga, nepošten izborni proces, korupcija i dr. Vojni puč često nastaje kao reakcija na ove procese, tj percepciju nesposobnosti ili korupcije civilnih vlasti. Kada vojska jednom interveniše i uspešno preuzme vlast, ona šalje signal da su civilne institucije nedovoljno snažne da upravljaju krizama, čime vojska dobija ulogu „čuvara stabilnosti“.
Odmah po preuzimanju vlasti vojska dolazi na klizav teren – ukoliko ne uspe da reši akutni problem koji je bio povod za preuzimanje vlasti, dolazi u opasnost da je svrgne druga vojna frakcija. Trebalo bi imati u vidu da puč najčešće izvodi određena jedinica ili rod vojske, a ne cela armija. Puč obično izvodi srednji oficirski kadar, što je i logično jer vrši komandu nad trupnim sastavom. Generali su veoma često deo klijentelističkog režima i ne učestvuju u pučevima.
Paradoksalno, i uspešan vojni puč može biti plodno tle za nastavak spirale, jer deluje kao motivacija drugim frakcijama unutar vojske da slede isti primer, naročito ako vide da su prethodni organizatori nagrađeni političkom moći, društvenim prestižom i novcem. Uspešni vojni pučevi mogu dovesti i do lančane reakcije, odnosno horizontalnog širenja vojnih pučeva u određenom regionu. Upravo se to dogodilo u reginu Sahela od 2021 godine do danas.
Pored pomenutih slabih institucija postoje još neki faktori za nastanak višestrukih vojnih udara:
1) Prenos ovlašćenja na civilnu vlast je najveći izazov svake vojne hunte, jer je vojni puč često “prekrivač” etničkih i političkih podela. U društvima sa dubokim etničkim ili političkim podelama, različite grupe mogu koristiti pučeve kao sredstvo za dolazak na vlast, što održava cikličnu prirodu ovih dešavanja. Čak i u situacijama kada vojska uspeva da ostane etnički i politički neutralna, postoji značajna opasnost da će se nakon prenosa ovlašćenja na civilne strukture, sukobi podele “zakrpljeni” vojnim pučem ponovo manifestovati. Drugi razlog može biti taj što se neko od članova vojne hunte protivzakonito obogatio ili je umešan u nekakve zločine prilikom izvršenja puča. Prenos ovlašćenja na civilne strukture može značiti procesuiranje vojnih lica, a zatvor se tradicionalno nikom ne mili.
2) Spoljni uticaji: Regionalne i velike sile često imaju ulogu u produbljivanju nestabilnosti, podržavajući različite strane u sukobima radi ostvarivanja sopstvenih geopolitičkih ili komercijalnih interesa. Ovo je bilo veoma izraženo u hladnoratovskoj eri. Najpoznatiji primer ovakvog vojnog puča se dogodio u Čileu. Puč generala Augusta Pinočea 1973. godine bio je podržan od strane SAD-a kako bi se svrgnula socijalistička vlada Salvadora Aljendea. Puč i ubistvo Tomasa Sankare u Burkini Faso, može se posmatrati u istom kontekstu.
Za kraj evo nekoliko primera spirala vojnih pučeva u Africi:
1. Burkina Faso: od 1966. godine, ova zemlja je prošla kroz 9 pokušaja pučeva. I sada je na vlasti vojna hunta. Pored gorepomenutih razloga, ono što je karakteristično za Burkinu je problem terorizma koji dodatno destabilizuje zemlju. Aktuelna vojna hunta je izvršila puč jer predhodna nije mogla da suzbije teroriste.
2. Sudan predstavlja školski primer hronične nestabilnosti. Od sticanja nezavisnosti, bilo je 17 pokušaja vojnih pučeva, 6 uspešnih. I sada je na vlasti regularna armija Sudana koja vodi sukob sa drugom vojnom frakcijom. Integracije paravojnih formacija u zvaničnu armiju često predstavlja izvor sukoba, ali to je tema za neki drugi tekst (možda).
3. Mali je postao simbol spirale pučeva u regionu Sahela. Počev od 2012. godine, niz vojnih intervencija produbio je političku krizu u zemlji. Slično kao i u Burkini Faso, izvor nestabilnosti u Maliju poslednjih 12 godina je separatistička pobuna Tuarega na severu zemlje. Sve promene vlasti od 2012. do danas je rezultat toga što ni vojne ni civilne vlasti nisu uspele da se obračunaju sa ovom separatističkom pobunom koja je, uzgred budi rečeno, potpomognuta od strane Francuske.
Najočiglednije posledice spirale vojnih pučeva su: ekonomska stagnacija i međunarodna izolacija. Države sa čestim vojnim pučevima često se suočavaju sa sankcijama i gubitkom podrške međunarodne zajednice, što dodatno pogoršava ekonomsku i političku situaciju. Strah od vojnih vlasti po svojoj prirodi je evrocentričnog karaktera. Usled svog istorijskog iskustva sa Napoleonom i fašizmom evropski političari ne gledaju blagonaklono na vojne vlasti bilo gde u svetu. Kapital je po svojoj prirodi veoma strašljiv i ne voli nestabilnost. Investitori prate stavove političara i izbegavaju ulaganje u zemlje koje su podložne čestim vojnim pučevima. Međutim, saradnja Rusije i Kine sa vojnim vlastima u regionu Sahela možda predstavlja početak novog trenda.
(Kraj drugog dela)
