U savremenim uslovima osobene fluidnosti i turbulentnih previranja, prepoznaje se tendencija sve češćeg, a neretko i komotnog i smišljenog pozivanja na određene pojmove koje prati izostanak ekvivalentnog znanja o njihovim osnovnim karakteristikama. Na ovaj način ne samo da se instrumentalizuje i izvitoperuje njihovo značenje, već se stvara izvesna inflacija koja oduzima snagu i uverljivost konkretnog pojma. Iz tog razloga vredi podsetiti da nesvesni i spontani i svakako najuporniji previdi dolaze kao posledica stanja u kome čvrsto verujemo da nam je značenje nekog pojma poznato u potpunosti i da ga je stoga nepotrebno dalje istraživati. U tom smislu, eklatantan primer predstavlja naširoko prisutan i zastupljen pojam dijaloga. Pored nekolicine pojmova koji dominiraju javnom sferom, i pojam dijaloga spada u onu grupu čija neselektivna, olaka i prekomerna upotreba preti da dovede do gubitka njegove temeljne i višestruko značajne uloge u intelektualnom i društvenom životu. Ako ovome dodamo činjenicu da se kultura dijaloga nalazi u dubokoj krizi, onda nedvosmisleno postaje jasno da je neophodno novo promišljanje njene prirode i uloge, kako u naučnoj, tako i u široj zajednici.
Za razliku od površno shvaćenih ili formalno proklamovanih odnosa koji se terminološkom akrobatikom podvode pod dijalog, istinska dijaloška forma razgovora morala bi da zadovolji nekoliko neophodnih kriterijuma. Na prvom mestu važno je istaći ontološki uslov, odnosno činjenicu da dijalog mora da se odvija između subjekata koji imaju relativno stabilnu, trajnu i zaokruženu identitetsku strukturu koji obuhvata skup ideja, ideala, vrednosti, uporišta i stanovišta po nizu ključnih pitanja. Sa ovim uslovom može se povezani naredni kriterijum: autonimnosti, posebnosti i jedinstvenost aktera, a samim tim i autentičnosti dinamike i ishoda dijaloga koji se između njih odvija. Treći i veoma važan uslov, naročito u inicijalnoj fazi, predstavlja voljni momenat, odnosno spremnost aktera da se upuste u izazovne i specifične odnose koje dijalog nosi sa sobom. Najzad, sa stanovišta međunarodnih odnosa i diplomatije, četvrti uslov, mada često zanemaren i prenebregnut, obuhvata veoma važan splet delikatnih psiholoških karakteristika koje omogućavaju udubljivanje u samu argumentaciju i način razmišljanja druge strane, odnosno u spoznaju suštine njene drugosti i ukupnosti racionalnih i iracionalnih razloga koji se nalaze u osnovi određenog stava. Ovaj pristup omogućava ne samo percepciju i spoznaju, već i priznavanje i prihvatanje postojanja suštinski različitih gledišta i stavova. Najzad, mada oskudan i relativno redak u međunarodnim odnosima i politici uopšte, elementarna iskrenost i izostanak prevarnih namera predstavlja veoma važan kriterijum prilikom započinjanja i odvijanja dijaloga.
Imajući u vidu ove kriterijume i pretpostavke, vredne uvide u razumevanje prirode i suštine dijaloga pruža nasleđe niza političkim mislilaca, od kojih se izdvaja dijaloška filozofija Martina Bubera. U tom smislu vredi ukazati na imperativ pronalaženja čitavog sloja prikrivenih, ali nesumnjivo postojećih opšteljudskih karakteristika, kao i niza praktičnih pogodnosti i prednosti koje bi realizacija dijaloga donela svim njenim akterima. Na sličnom tragu, Kliford Gerc (Clifford Geertz) s pravom sugeriše da bi umesto podela zasnovanih na različitim kulturama, pojedinci i zajednice trebale da teže ujedinjenu utemeljenom na opštoj potrebi za kulturom. Najzad, važna svrha dijaloga proizilazi prvenstveno iz potrebe samospoznaje koja se u značajnoj meri odvija posredstvom dinamičnog razgovora u kome se upoznaje i doživljava drugačiji identitet i njegova različita argumentacije. Na ovaj način postiže se još jedno važno dostignuće – obostrano legitimisanje stavova koje predstavlja važan preduslov ka ostvarivanju osnovnog cilja dijaloga – kvalitetnog, stabilnog i
dugotrajnog premošćavanja „različitosti“. Najzad, vredi napomenuti da kvaliteta i razuman dijalog o različitim političkim, ekonomskim, društvenim i kulturnim temama proizvodi osoben osećaj zajedništva kod njegovih aktera, umanjujući istovremeno snagu stereotipa i drugih oblika predrasudnog razmišljanja.
U kontekstu uspostavljanja i odvijanja dijaloga unutar našeg balkanskog prostora, obeleženog dubokim i složenim istorijskim i identitetskim podelama, treba istrajati na stanovištu da se stalni dijalog i bliski kontakti moraju uspostavljati, održavati i negovati, čak i onda kada njihov opstanak otežavaju unutrašnje i spoljne okolnosti. Najzad, ostaje uverenje da se na ovaj način, postepenim i sitnim koracima mogu afirmisati dobra vera, prepoznavanje zajedničkih izazova, pretnji i interesa i njihova praktična realizacija.
